ЖЕЉКО ТАНАСКОВИЋ У ГОСТИМА КОД ЂУРИЋА

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Жељко Танасковић, бивши српски одбојкаш и тренер, који тренутно обавља функцију председника Савеза за школски спорт и Одбојкашког клуба Партизан, посетио је Основну школу „Ђура Јакшић“ 11. децембра 2017. Том приликом обавестио нас је о најновијим дешавањима Савеза за школски спорт, као и о плановима за наредну годину.

Алекса: Добар дан. Добро дошли. Част нам је што смо у нашој школи угостили некога ко је ову земљу провео кроз сјајна такмичења, као некадашњи репрезентативац и капитен тима Југославије у одбојци. Шта се све занимљиво дешавало у школском спорту у 2017.  и на које догађаје сте посебно поносни?

Жељко: Драго ми је што сам данас у вашој школи. Година 2017. била је веома интересантна зато што је било доста пројеката и такмичења. Веома је битно што се број деце која се баве спортом из године у годину повећава. Поред школских такмичења, где се ученици такмиче у 15 спортова на пет нивоа, покренули смо и неколико пројеката као што су: Спорт у школе, Ђак репортер – ово што ви данас радите, Здраво растимо. Циљ нам је да укључимо што већи број деце која не тренирају или немају услова за то. Најважније је створити здраву навику да се баве спортом и мислим да је то добар начин да се деца заштите од негативних појава. Спорт им може помоћи и у решавању животних проблема на лакши начин. Наш програм је густ. Учествујемо на светским такмичењима, део смо Светске школске федерације. У 2017. учествовали смо у такмичењу у фудбалу и кошарци. Не бавимо се врхунским спортом, већ желимо да укључимо већи број деце у разне видове такмичења. То је један од начина да промовишемо нашу земљу и ван њених граница и да покажемо да смо земља спорта.

Тара: Чули смо да се породица школских спортова стално повећава, ко Вам се у том смислу придружио у овој години која је на измаку­­?

Жељко: Веома је битно истаћи да је школски спорт ваннаставна доброваљна активност чији је програм усаглашен са планом Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а који се финансира од стране Министарства омладине и спорта. Програми које смо покренули су интересантни, о чему сведочи и број деце који се стално повећава. Сматрам да спорт мора бити део дечје свакодневице. Он не обухвата само такмичења већ ставара и одређене навике. Када сам ја играо одбојку, било је јасно дефинисано када су нам тренинзи. Тада сам још навикао да не касним и да увек стижем петнаестак минута раније од заказаног времена. Спорт ствара добре навике и чини да се осећате срећно и задовољно.

Андријана: Много је пројеката којимa Савез може да се похвали. Како су они функционисали у протеклих дванаест месеци?

Жељко: Из године у годину све активности се подижу на виши ниво. То, наравно, не би било могуће без подршке Министарства омладине и спорта. Нас су препознали као организацију која је веома битна за младе људе, која добровољно организује такмичења, а да би се такви пројекти реализовали, потребна је финансијска потпора. Ми са наше стране чинимо све да побољшамо услове и да укључимо у пројекат децу која се не баве спортом и која немају услова за то, те да код свих створимо основу да се касније у животу, макар рекреативно, баве спортом. Исто тако је врло важно да и ви ђаци репортери преносите шта ми радимо како би се што већи број деце укључио у спорт.

Алекса: Шта нам школски спорт све припрема у 2018?

Жељко: Упоредо са почетком школске године кренула су и школска такмичења. У Крагујевцу је било одлично организовано такмичење у пливању. Такође, већ је испланирано у којим ће местима бити одржана државна првенства. Наредне године бићемо домаћини школског светског првенства у баскету 3 на 3. Део смо Светске школске федерације, где смо препознати као добри домаћини, што смо и показали када смо 2016. организовали првенство у одбојци, на ком је учествовало више од 32 државе. Као код добрих домаћина, код нас сви воле да дођу. Из истог разлога смо добили могућност да 2018. будемо домаћини такмичења у баскету 3 на 3. Код деце изазива пажњу и то што су прваци света играчи из Србије. Што се тиче нашег савеза, следеће године акценат ћемо ставити на пројекат Спорт у школе, на Мале олимпијске игре, на пројекат Здраво растимо. Доста ствари желимо да унапредимо, али нећемо се упуштати у нове пројекте док не будемо сигурни да се старо устоличило. Веома је битно да иза свега постоји добра контрола и реалан извештај који даје праву слику о свему што радимо.

Тара: Да ли је све спремно за светско школско првенство 3 на 3 у баскету које је планирано за следећу годину?

Жељко: Ми се током године припремамо за то такмичење. У јулу нас је посетио потпредседник  Светске школске федерације, господин Робсон, који ће бити и делегат на такмичењу 3 на 3. Обишли смо смештај планиран за децу. Посебно смо поносни на то што смо светска првенства подигли на виши ниво. Деца ће бити смештена у хотелу са пет звездица. Робсон је био пријатно изненађен што ће се такмичење одвијати у једној хали, одмах поред хотела у ком ће такмичари бити смештени. На тај начин деца практично неће морати да излазе из хотела. Оно што ће посебно красити овај догађај јесте то што ћемо организовати и културни дан када ће свака држава промовисати своја национална обележја и своје обичаје. Деца ће презентовати оно што краси њихову државу и школу. Оваква такмичења пружају могућност деци да се друже и склапају нова пријатељства.

Алекса: Колико сте времена и труда уложили у пројекат Спорт у школе?

Жељко: Пројекат Спорт у школе је изузетно битан јер укључује у спорт децу која не тренирају и која немају услова да тренирају. Све је бесплатно и под будним стручним оком наставника. Овај пројекат има вишеструк значај. Осим што је користан за децу, што је на првом месту, укључује и наставнике који немају стално запослење, као  и оне који немају пун фонд часова. На тај начин чини се добро за саму струку. С друге стране, такмичарски моменат није обавезан, већ кроз дружење, забаву и игру стичу се основе спорта. До данас имамо више од 200 школа у којима се спроводи пројекат Спорт у школе, више од 156 професора који учествују у организацији и одржавању овог тренинга. Посебно нас радује чињеница да је више од 12.000 деце укључено у пројекат. Све се ради уз огромну подршку Министарства омладине и спорта, а жеља нам је да из године у годину повећавамо и број деце, број школа, али и број професора. Најважније је што је овај пројекат вама деци дао могућност да се остварите и у овој области друштвеног живота, и то не кроз такмичења, већ кроз игру и забаву.

Тара: Како гласи ваша новогодишња жеља за школски спорт у Србији?

Жељко: Желим да се деца баве спортом, било рекреативно, аматерски или професионално. Савремена технологија омогућава вам доступност разним садржајима, много времена се тако проводи у седећем положају, а комуникација је сведена на комунукацију преко телефона, што вас лишава могућности да се ближе упознате са вршњацима. Децо, бавите се спортом, проводите више времена на спортским теренима и стичите здраве навике које ће вас водити кроз живот.

Андријана: Волели бисмо да сазнамо нешто о Вама док сте као спортиста сазревали. Како се и када изградила Ваша љубав према одбојци?

Жељко: Ја сам из Лучана, малог места које је после мог уласка у репрезентацију постало познато по одбојкашима. На одбојку сам кренуо јер је спорт у то време био бесплатан, а наставник физичког нас је на часовима пратио и селектирао према предиспозицијама за одређени спорт. Срећна околност је била та што је мој професор видео да ја могу да будем добар одбојкаш. Мислим да је то прави модел – када вас неко на време усмери сходно вашим могућностима. И моје друштво је било у тој причи. Другари су се такође бавили одбојком, те смо имали једну здраву средину, што ми је помогло да постигнем успех.

Алекса: Који Вам је био срећан број на дресу?

Жељко: У почетку нисмо могли да бирамо бројеве и дресове, већ смо узимали онај чија нам је величина одговарала, па смо носили онај који нам је запао. Ја сам тако добио број 2. Касније када су се времена променила и када смо могли да бирамо, био сам број 4. Нисам био оптерећен тиме да ли  ми је број срећан или не, није ми много значило који сам број.

Тара: Да ли сте путовали са клубом и које сте земље обишли?

Жељко: Путовања су веома лепа страна бављења спортом. Обиђете своју државу, а доста путујете и ван граница. Ја сам доста пропутовао, обишао сам све континенте, али то није исто као када путујете туристички јер немате могућност да обиђете много тога.

Андријана: Да ли сте некада осетили грижу савести због пораза Вашег тима?­

Жељко: Добра страна спорта је то што вас учи да и у победи и у поразу останете достојанствени – и када победите и када изгубите, противнику треба пружити руку, треба што пре заборавити пораз и наставити даље. С временом се научи да су и победа и пораз саставни део живота. Треба се трудити да победа буде што више, а што мање пораза. Ако се пораз и деси, треба се подићи и наставити спортску причу. Код вас младих спорт ствара механизам да се стално борите и не одустајете.

Алекса: Да ли сте се икад осрамотили на терену?

Жељко: Нисам се осрамотио, али је било смешних ситуација. Одбојка је колективни спорт, део сте тима. Када дође до таквих ситуација, то се подели са члановима тима, те није толико страшно и већ следећим поеном прича буде поправљена. Имао сам срећу да будем део тима који је у континуитету освајао медаље, па због многобројних медаља можда се и не сећамо неких непријатних ситуација.

Тара: Да ли сте икада хтели да одустанете од одбојке?

Жељко: Имао сам таквих тренутака. У једном моменту сам престао да тренирам одбојку и кренуо сам на кошарку, па сам се вратио на одбојку. Важно је поред себе имати неког из струке ко ће вас селектирати. Данас, нажалост, има преамбициозних родитеља. Родитељ и треба да има активну улогу, на пример да вас доведе на тренинг, али не сме дете да оптерећује својим амбицијама. Мене је срећом селектовао наставник, пратио ме је и усмеравао.

Андријана: Којим успехом сте најпоноснији?

Жељко: Свака медаља је била важна на свој начин. Нисам сигуран да могу да издвојим неку од победа. Најдраже ми је што смо ми међу првима дочекани на балкону градске скупштине, а онда и испред општина у нашим родним местима. Када постигнеш такав успех, видиш да је најбоље оно што дође после. Осећање задовољства и среће које се препознаје на лицима навијача и код спортске јавности нешто је највредније што остаје запамћено и то је наш највећи успех.

Алекса: Који спорт поред одбојке волите?

Жељко: Пратим све спортове, али се поред одбојке рекреативно бавим кошарком. Више не могу да се бавим физичким активностима у оној мери у којој сам то могао раније. Волим шах. То је мисаона игра која је такође веома важна за младе. Мени је играње шаха помогло да брже размишљам и доносим одлуке.

Тара: Да ли мислите бисте и у неком другом спорту били овако успешни?

Жељко: Моји другови кажу да сам могао да будем успешан и у кошарци зато што сам имао посебан осећај и прецизну руку. Могао сам да се бавим и кошарком, али ми сада није жао што сам одабрао одбојку. Ако тако могу да кажем, кошарка је моја друга љубав, јер сам, и док сам активно тренирао одбојку, волео да пре тренинга са друговима одиграм баскет.

Андријана: Да ли сте посебно везани за неки клуб?

Жељко: Везан сам, наравно, за Партизан. Помажем и мушки и женски одбојкашки клуб Партизан. Веома је важно да када освојите много медаља то искуство пренесете на младе. Вратио сам се зато одбојци и тако затворио круг. Најгоре је када сте добри у нечему а то понесете са собом и не пренесете на друге.

Алекса: Да можете да вратите време, да ли бисте нешто променили када је реч о Вашој каријери и путу који сте морали да пређете као спортиста?

Жељко: После оволико освојених медаља и постигнутог успеха, било би сулудо када бих хтео нешто да мењам. Увек може боље и више, али могу да кажем да сам остварен у ономе чиме сам се бавио. Не бих ништа мењао јер некада у животу и није добро да знамо шта ће нам се десити. Срећа није кад дођеш до ње, већ је драж у путу до среће. Моји саиграчи и ја смо из године у годину играли све боље, освајали смо медаље и свако ново такмичење нам је доносило посебно искуство. Из тог разлога не бих ништа променио. Драга ми је чињеница да сам био у генерацији која је постигла ове резултате.

Алекса: Хвала на разговору. Биће нам задовољство да Вас поново угостимо.

Разговор водили ђаци репортери: Андријана Славковић, Тара Томовић и Алекса Јукић, ученици VI/2 ОШ „Ђура Јакшић“, Београд

Advertisements