РАДОСТ ЕВРОПЕ

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ове године по 48. пут одржан је дечји фестивал ,,Радост Европе”. У манифестацији је учествовало 18 земаља међу којима је и Словенија, коју је угостила наша школа. У нашу земљу деца су стигла 1. октобра, а сам фестивал је трајао од 2. октобра до 5. октобра.
– ПРВОГ ДАНА гошће и домаћини посетили су Дечји културни центар.
– ДРУГОГ ДАНА свака земља је посадила једно дрво у парку пријатељства, а онда смо смо отишли на спортске активности организовне на Ади Циганлиј.
– ТРЕЋЕГ ДАНА у ДКЦ-у представљале су нам се земље гости са својим тачкама. После тога наше гошће повели смо у Кнез Михаилову, где су се одушевиле Калемегданом.
– ЧЕТВРТОГ ДАНА пре подне биле смо заједно у куглани Жабац. Након тога присуствовали смо завршном концерту у Сава Центру, где су све земље представиле своје таленте. После наступа Словенки, поклониле смо им плакат.

IMG-0d70fb125823c6dccce7ca51d696a71f-V (1)
Последњег дана сви смо се нашли у школском дворишту и у сузама се опростили од наших драгих гошћи.
Јадранка Томасовић и Милена Жунић ВИ/1

Advertisements

ШКОЛА МОЈЕ БАКЕ – Педагошки музеј

Дана 26. 5. 2018. ученици који похађају грађанско васпитање посетили су Педагошки музеј, заједно са наставницом грађанског васпитања Зоном Анђелковић и наставником веронауке Марком Павловићем. Осим разгледања стандардне поставке, деца су у музеју имала прилику и да учествују у радионици под називом ,,Школа моје баке“, у којој су могли из прве руке да искусе час из 1920. Деца су добила таблице на којима су у паровима морали да напишу своја имена, презимена, име школе и одељења  писаним словима. Док су они писали, кустоси су причали о некадашњем школском животу. Посебно су биле интересантне приче о моментима којих данас свакако у школи нема – објаснили су им све врсте казни и због чега су се оне спроводиле: клечање на кукурузу због неправилног седења или ударање лењиром или шибом због  упадања наствницима и другим ученицима у реч.  После предавања ђаци  су уз помоћ кустоса направили паралеле између школе у прошлости и данас. Овај час упознавања прошлости биће свакако час за памћење.

После посете музеју утиске смо размењивали у омиљеном ресторану брзе хране. Уживали смо у дружењу, а спој корисног и лепог још једном се потврдио као врхунски доживљај.

Милена Жунић V/1

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

 

Витез прецизне руке и тананих осећања

 

 

Мачевање у ширем смислу означава борилачку вештину у којој се два противника боре хладним оружјем држећи га у руци, те њиме покушавају убости или сасећи противника. У ужем смислу, мачевање је спорт у којем се два такмичара боре прописаним оружјем и заштићени су одговарајућом опремом. Мачевалачке категорије су сабља, мач и флорет.

 

Нажалост, то је спорт који ретко ко тренира у Србији. Иако није међу младима тако популаран, деца која тренирају мачевање кажу да је веома леп и занимљив спорт који лако нађе пут до срца када се једном проба. У нашу школу иде девојчица која тренира мачевање. Њено име је Милена Жунић. Она је пети разред. Бави се мачевањем већ шест пуних година. Била је на многим такмичењима: Рапир купу у Загребу, Купу победника, Ускршњем турниру и на Трофеју Новог Сада. Највећи успех остварила је на Државном првенству када је освојила 1. место.

Поставила сам јој неколико питања у вези са њеним спортом:

  1. Због чега си одабрала баш на мачевање?

„Пошто је мој старији  брат већ тренирао мачевање и отац ми је био помоћни тренер у клубу, родитељи су инсистирали на томе да ме упишу иако ја то у први мах нисам желела. Испробала сам се и спорт ми се на почетку није свидео. Нисам никог познавала и сви су били старији од мене. Ипак, с временом клуб ме је прихватио и са свима сам почела да се дружим.“

  1. Шта мислиш, зашто је мачевање у Србији није тако популарно као неки други борилачки спортови?

„Главни проблем је у томе што је опрема за мачевање прилично скупа. Због тога већина породица не може да је приушти. Такође, пут на такмичење није уопште јефтин, а Мачевалачки савез Србије нема довољно новца из спортског фонда да би обезбедио пут у иностранство на велика такмичења. Због тога и најбољи мачеваоци одлазе на такмичења финансирајући их сопственим средствима.“

 

 

 

  1. Да ли желиш нешто да поручиш вршњацима или старијима задуженим за промоцију спорта међу децом?

„Надам се да ће се у будућности мачевање више промовисати у школама и да ће се деца тако научити прецизношћу, стрпљењу, достојанствености у поразу и, што је најважније, другарству.“

Јадранка Томасовић, 5/1

НАЈБОЉИ МЕЂУ НАЈБОЉИМА

 

Градска општина Раковица наградила је последњег дана првог полугодишта најбоље ученике. На свечаности уприличеној у хотелу „Балашевић“, награде су уручене ученицима основних и средњих школа Раковице који су освајали признања на градским, републичким и међународним такмичењима у школској 2016/2017. Награде је добило укупно 77 ученика основних и средњих школа. Међу награђеним ученицима нашли су се и наши ђаци: Лазар Брајовић, Сања Хајдер, Тара Томовић и Виктор Пајовић. Осим ученика, који су били звезде ове свечаноости, захвалнице су добили и десет директора раковичких школа и 65 ментора који су радили са награђиваним ђацима. Домаћин свечаности, председник Градске општине Раковица Владан Коцић, честитао је најбољим ученицима, њиховим наставницима и менторима на оствареним резултатим. Најбоље ученике је поздравио и градски секретар за образовање и дечју заштиту Славко Гак, док је свечаности присуствовала и заменица председника Скупштине Града Београда Андреа Радуловић. За више од 250 званица уприличен је и културно-забавни програм у оквиру којег су наступали Културно-уметничко друштво „Котуровић“, ученици Гимназије „Патријарх Павле“ и Лав Лукић ученик Основне школе „Никола Тесла“, који је рецитовао поему „Што се боре мисли моје“. У име награђених ученика, званицама се обратила наша Тара Томовић. Вечерашње дружење завршено је бечким валцером и песмом „Тамо далеко“, уз жељу да наредне године буде још више награђених ученика.

Честитамо свим награђеним ђацима!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

ЖЕЉКО ТАНАСКОВИЋ У ГОСТИМА КОД ЂУРИЋА

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Жељко Танасковић, бивши српски одбојкаш и тренер, који тренутно обавља функцију председника Савеза за школски спорт и Одбојкашког клуба Партизан, посетио је Основну школу „Ђура Јакшић“ 11. децембра 2017. Том приликом обавестио нас је о најновијим дешавањима Савеза за школски спорт, као и о плановима за наредну годину.

Алекса: Добар дан. Добро дошли. Част нам је што смо у нашој школи угостили некога ко је ову земљу провео кроз сјајна такмичења, као некадашњи репрезентативац и капитен тима Југославије у одбојци. Шта се све занимљиво дешавало у школском спорту у 2017.  и на које догађаје сте посебно поносни?

Жељко: Драго ми је што сам данас у вашој школи. Година 2017. била је веома интересантна зато што је било доста пројеката и такмичења. Веома је битно што се број деце која се баве спортом из године у годину повећава. Поред школских такмичења, где се ученици такмиче у 15 спортова на пет нивоа, покренули смо и неколико пројеката као што су: Спорт у школе, Ђак репортер – ово што ви данас радите, Здраво растимо. Циљ нам је да укључимо што већи број деце која не тренирају или немају услова за то. Најважније је створити здраву навику да се баве спортом и мислим да је то добар начин да се деца заштите од негативних појава. Спорт им може помоћи и у решавању животних проблема на лакши начин. Наш програм је густ. Учествујемо на светским такмичењима, део смо Светске школске федерације. У 2017. учествовали смо у такмичењу у фудбалу и кошарци. Не бавимо се врхунским спортом, већ желимо да укључимо већи број деце у разне видове такмичења. То је један од начина да промовишемо нашу земљу и ван њених граница и да покажемо да смо земља спорта.

Тара: Чули смо да се породица школских спортова стално повећава, ко Вам се у том смислу придружио у овој години која је на измаку­­?

Жељко: Веома је битно истаћи да је школски спорт ваннаставна доброваљна активност чији је програм усаглашен са планом Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а који се финансира од стране Министарства омладине и спорта. Програми које смо покренули су интересантни, о чему сведочи и број деце који се стално повећава. Сматрам да спорт мора бити део дечје свакодневице. Он не обухвата само такмичења већ ставара и одређене навике. Када сам ја играо одбојку, било је јасно дефинисано када су нам тренинзи. Тада сам још навикао да не касним и да увек стижем петнаестак минута раније од заказаног времена. Спорт ствара добре навике и чини да се осећате срећно и задовољно.

Андријана: Много је пројеката којимa Савез може да се похвали. Како су они функционисали у протеклих дванаест месеци?

Жељко: Из године у годину све активности се подижу на виши ниво. То, наравно, не би било могуће без подршке Министарства омладине и спорта. Нас су препознали као организацију која је веома битна за младе људе, која добровољно организује такмичења, а да би се такви пројекти реализовали, потребна је финансијска потпора. Ми са наше стране чинимо све да побољшамо услове и да укључимо у пројекат децу која се не баве спортом и која немају услова за то, те да код свих створимо основу да се касније у животу, макар рекреативно, баве спортом. Исто тако је врло важно да и ви ђаци репортери преносите шта ми радимо како би се што већи број деце укључио у спорт.

Алекса: Шта нам школски спорт све припрема у 2018?

Жељко: Упоредо са почетком школске године кренула су и школска такмичења. У Крагујевцу је било одлично организовано такмичење у пливању. Такође, већ је испланирано у којим ће местима бити одржана државна првенства. Наредне године бићемо домаћини школског светског првенства у баскету 3 на 3. Део смо Светске школске федерације, где смо препознати као добри домаћини, што смо и показали када смо 2016. организовали првенство у одбојци, на ком је учествовало више од 32 државе. Као код добрих домаћина, код нас сви воле да дођу. Из истог разлога смо добили могућност да 2018. будемо домаћини такмичења у баскету 3 на 3. Код деце изазива пажњу и то што су прваци света играчи из Србије. Што се тиче нашег савеза, следеће године акценат ћемо ставити на пројекат Спорт у школе, на Мале олимпијске игре, на пројекат Здраво растимо. Доста ствари желимо да унапредимо, али нећемо се упуштати у нове пројекте док не будемо сигурни да се старо устоличило. Веома је битно да иза свега постоји добра контрола и реалан извештај који даје праву слику о свему што радимо.

Тара: Да ли је све спремно за светско школско првенство 3 на 3 у баскету које је планирано за следећу годину?

Жељко: Ми се током године припремамо за то такмичење. У јулу нас је посетио потпредседник  Светске школске федерације, господин Робсон, који ће бити и делегат на такмичењу 3 на 3. Обишли смо смештај планиран за децу. Посебно смо поносни на то што смо светска првенства подигли на виши ниво. Деца ће бити смештена у хотелу са пет звездица. Робсон је био пријатно изненађен што ће се такмичење одвијати у једној хали, одмах поред хотела у ком ће такмичари бити смештени. На тај начин деца практично неће морати да излазе из хотела. Оно што ће посебно красити овај догађај јесте то што ћемо организовати и културни дан када ће свака држава промовисати своја национална обележја и своје обичаје. Деца ће презентовати оно што краси њихову државу и школу. Оваква такмичења пружају могућност деци да се друже и склапају нова пријатељства.

Алекса: Колико сте времена и труда уложили у пројекат Спорт у школе?

Жељко: Пројекат Спорт у школе је изузетно битан јер укључује у спорт децу која не тренирају и која немају услова да тренирају. Све је бесплатно и под будним стручним оком наставника. Овај пројекат има вишеструк значај. Осим што је користан за децу, што је на првом месту, укључује и наставнике који немају стално запослење, као  и оне који немају пун фонд часова. На тај начин чини се добро за саму струку. С друге стране, такмичарски моменат није обавезан, већ кроз дружење, забаву и игру стичу се основе спорта. До данас имамо више од 200 школа у којима се спроводи пројекат Спорт у школе, више од 156 професора који учествују у организацији и одржавању овог тренинга. Посебно нас радује чињеница да је више од 12.000 деце укључено у пројекат. Све се ради уз огромну подршку Министарства омладине и спорта, а жеља нам је да из године у годину повећавамо и број деце, број школа, али и број професора. Најважније је што је овај пројекат вама деци дао могућност да се остварите и у овој области друштвеног живота, и то не кроз такмичења, већ кроз игру и забаву.

Тара: Како гласи ваша новогодишња жеља за школски спорт у Србији?

Жељко: Желим да се деца баве спортом, било рекреативно, аматерски или професионално. Савремена технологија омогућава вам доступност разним садржајима, много времена се тако проводи у седећем положају, а комуникација је сведена на комунукацију преко телефона, што вас лишава могућности да се ближе упознате са вршњацима. Децо, бавите се спортом, проводите више времена на спортским теренима и стичите здраве навике које ће вас водити кроз живот.

Андријана: Волели бисмо да сазнамо нешто о Вама док сте као спортиста сазревали. Како се и када изградила Ваша љубав према одбојци?

Жељко: Ја сам из Лучана, малог места које је после мог уласка у репрезентацију постало познато по одбојкашима. На одбојку сам кренуо јер је спорт у то време био бесплатан, а наставник физичког нас је на часовима пратио и селектирао према предиспозицијама за одређени спорт. Срећна околност је била та што је мој професор видео да ја могу да будем добар одбојкаш. Мислим да је то прави модел – када вас неко на време усмери сходно вашим могућностима. И моје друштво је било у тој причи. Другари су се такође бавили одбојком, те смо имали једну здраву средину, што ми је помогло да постигнем успех.

Алекса: Који Вам је био срећан број на дресу?

Жељко: У почетку нисмо могли да бирамо бројеве и дресове, већ смо узимали онај чија нам је величина одговарала, па смо носили онај који нам је запао. Ја сам тако добио број 2. Касније када су се времена променила и када смо могли да бирамо, био сам број 4. Нисам био оптерећен тиме да ли  ми је број срећан или не, није ми много значило који сам број.

Тара: Да ли сте путовали са клубом и које сте земље обишли?

Жељко: Путовања су веома лепа страна бављења спортом. Обиђете своју државу, а доста путујете и ван граница. Ја сам доста пропутовао, обишао сам све континенте, али то није исто као када путујете туристички јер немате могућност да обиђете много тога.

Андријана: Да ли сте некада осетили грижу савести због пораза Вашег тима?­

Жељко: Добра страна спорта је то што вас учи да и у победи и у поразу останете достојанствени – и када победите и када изгубите, противнику треба пружити руку, треба што пре заборавити пораз и наставити даље. С временом се научи да су и победа и пораз саставни део живота. Треба се трудити да победа буде што више, а што мање пораза. Ако се пораз и деси, треба се подићи и наставити спортску причу. Код вас младих спорт ствара механизам да се стално борите и не одустајете.

Алекса: Да ли сте се икад осрамотили на терену?

Жељко: Нисам се осрамотио, али је било смешних ситуација. Одбојка је колективни спорт, део сте тима. Када дође до таквих ситуација, то се подели са члановима тима, те није толико страшно и већ следећим поеном прича буде поправљена. Имао сам срећу да будем део тима који је у континуитету освајао медаље, па због многобројних медаља можда се и не сећамо неких непријатних ситуација.

Тара: Да ли сте икада хтели да одустанете од одбојке?

Жељко: Имао сам таквих тренутака. У једном моменту сам престао да тренирам одбојку и кренуо сам на кошарку, па сам се вратио на одбојку. Важно је поред себе имати неког из струке ко ће вас селектирати. Данас, нажалост, има преамбициозних родитеља. Родитељ и треба да има активну улогу, на пример да вас доведе на тренинг, али не сме дете да оптерећује својим амбицијама. Мене је срећом селектовао наставник, пратио ме је и усмеравао.

Андријана: Којим успехом сте најпоноснији?

Жељко: Свака медаља је била важна на свој начин. Нисам сигуран да могу да издвојим неку од победа. Најдраже ми је што смо ми међу првима дочекани на балкону градске скупштине, а онда и испред општина у нашим родним местима. Када постигнеш такав успех, видиш да је најбоље оно што дође после. Осећање задовољства и среће које се препознаје на лицима навијача и код спортске јавности нешто је највредније што остаје запамћено и то је наш највећи успех.

Алекса: Који спорт поред одбојке волите?

Жељко: Пратим све спортове, али се поред одбојке рекреативно бавим кошарком. Више не могу да се бавим физичким активностима у оној мери у којој сам то могао раније. Волим шах. То је мисаона игра која је такође веома важна за младе. Мени је играње шаха помогло да брже размишљам и доносим одлуке.

Тара: Да ли мислите бисте и у неком другом спорту били овако успешни?

Жељко: Моји другови кажу да сам могао да будем успешан и у кошарци зато што сам имао посебан осећај и прецизну руку. Могао сам да се бавим и кошарком, али ми сада није жао што сам одабрао одбојку. Ако тако могу да кажем, кошарка је моја друга љубав, јер сам, и док сам активно тренирао одбојку, волео да пре тренинга са друговима одиграм баскет.

Андријана: Да ли сте посебно везани за неки клуб?

Жељко: Везан сам, наравно, за Партизан. Помажем и мушки и женски одбојкашки клуб Партизан. Веома је важно да када освојите много медаља то искуство пренесете на младе. Вратио сам се зато одбојци и тако затворио круг. Најгоре је када сте добри у нечему а то понесете са собом и не пренесете на друге.

Алекса: Да можете да вратите време, да ли бисте нешто променили када је реч о Вашој каријери и путу који сте морали да пређете као спортиста?

Жељко: После оволико освојених медаља и постигнутог успеха, било би сулудо када бих хтео нешто да мењам. Увек може боље и више, али могу да кажем да сам остварен у ономе чиме сам се бавио. Не бих ништа мењао јер некада у животу и није добро да знамо шта ће нам се десити. Срећа није кад дођеш до ње, већ је драж у путу до среће. Моји саиграчи и ја смо из године у годину играли све боље, освајали смо медаље и свако ново такмичење нам је доносило посебно искуство. Из тог разлога не бих ништа променио. Драга ми је чињеница да сам био у генерацији која је постигла ове резултате.

Алекса: Хвала на разговору. Биће нам задовољство да Вас поново угостимо.

Разговор водили ђаци репортери: Андријана Славковић, Тара Томовић и Алекса Јукић, ученици VI/2 ОШ „Ђура Јакшић“, Београд

Читање нам је у крви

Овогодишњи 62. међународни сајам књига под називом „Кључ је у књигама“ одржао се од 22. до 29. октобра 2017. године на Београдском сајму.

Ове године на сајму књига било је чак 519 директних излагача, од чега 403 домаћа и 116 страних. Сајам се простирао на 30.000 m2, обухватио је 525 програма у организацији издавача и Београдског сајма. Такође је додељено девет награда за издаваштво и eстетику књига.

И ове године ђаци наше школе (од 5. до 8. разреда) били су на сајму књига уз пратњу наставника и наставница Будимирке Мартинко, Снежане Шћепановић, Јелене Трошић и Ненада Саковића. У нашој школи интересовање за сајам било је толико да су ученици једва сели у два аутобуса.

Свако је нашао нешто за себе – било да је то сликаље са Јаном Дачовић, која је потписивала своју нову књигу, или куповина нових наставака популарних тинејџ серијала. И књиге предвиђене за лектиру увек нађу пут до својих купаца.

Нажалост, у повратку наши осмаци и део шестака морали су да причекају  због квара на аутобусу. Ипак, упркос свим невољама, провод на сајму био је невероватан и верујем да ће следеће године бити потребно више од два аутобуса како би сви који то желе посетили највећу и најпосећенију културну манифестацију у земљи и региону.

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Mилена Жунић  V/1

РОДОСЛОВ

Ученици одељења 5/2 су са наставником Марком Павловићем правили родослове и представили их на часу.
Идеја је заснована на натпису у старогрчком налазишту, данашњем граду Делфи, који гласи: Како бисмо лакше спознали себе, потребно је да сазнамо више о својим прецима. Зато смо и направили родослове. Родослов је породично стабло које садржи имена наших предака.
Они иду редом мушком линијом: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, курђел, аскурђел, курђуп, курлебало, сукурдов, сурдепач, парђупан, ожмикур, курајбер, сајкатав и бели орао; а женском линијом иду редом: мајка, баба, прабаба, чукунбаба, наврбаба, курђела, аскурђела, курђупа, курлебала, сукурдова, сурдепача, паржупана, ожмикура, курајбера, сајкатава и бела пчела.
Ученици одељења 5/2 су имали час за памћење!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Петница

Истраживачка станица Петница је независна организација која се бави популаризацијом и едукацијом младих о науци. Звучи баш досадно, зар не? Моја жеља је да вам докажем да је баш супротно.

Моја посета Петници ове године, где сам се обрео као полазник ЛНШ(Летње научне школе), била је незаборавна. Иако ми је на први поглед изгледало као да ће најзначајнија ствар коју ћу понети из Петнице бити знање, познанства која сам тамо стекао као и свеукупни начин размишљања остаће са мном много дуже. Петница је, иако испрва може звучати другачије, много забавнија од школе. Уместо да слепо верују уџбенику, полазници су подстакнути да размишљају сами за себе. Задаци у Петници захтевају више рада него они у школи, али с обзиром на то да боравак тамо није обавезан, очекује се много више рада него у школи. Веровали или не, чак ни то није толико много. Интересовања људи у Петници веома су различита и право је чудо што постоји прилика да се сви они међусобно упознају на једном месту.

Сем такозваног хотела (где су смештени полазници програма и конференција), друге зграде у Петници јесу менза, наставни центар, лабораторије и библиотека. Постоје три спрата у згради где се налазе лабораторије и на сваком спрату налази се по једна. Испод приземља налази се такозвани Deep Underground Physics and Electronics laboratory  или скраћено D.U.P.E. , у приземљу је биолошка лабораторија, на првом спрату хемијска, а на другом спрату је сала под именом Планетаријум, према својој првобитној намени. Библиотека има фонд од 40.000 књига, као и неколико iMac компјутера. Они служе за израду радова, као и за претраживање компјутерских едиција различитих енциклопедија. У склопу хотела налази се доњи спрат који садржи рачунарску учионицу, као и лабораторију за аналитичку археологију и другу хемијску лабораторију.

Петница сем ЛНШ-а (намењене седмацима на летњем распусту) одржава програме за средњошколце, студенте, као и едукације за професоре. Од свих набројаних најбројнији су средњошколци, којима су на располагању семинари из археологије, историје, антропологије, психологије, физике, хемије, математике, биологије, биомедицине, астрономије…

Како слика говори више од 1.000 речи, погледајте коментаре полазника ЛНШ 2016.

lns

Константин Жунић, VIII1

Златна Милена!

Ученица наше школе, одељења III1, Милена Жунић постала је првак Србије у мачевању, категорији пионири Ц. Честитамо Милени и из срца јој желимо да настави да ређа успехе

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Мрави на путу за Јерусалим

Наши ученици шестог разреда који похађају часове верске наставе ишли су са вероучитељем Марком Павловићем на полудневни излет у четвртак 2. јуна . Том приликом посетили су музеј Српске православне цркве, у оквиру Патријаршијског двора, и погледали његову сталну поставку коју красе неки од наших културних блага нулте (то јест највеће) категорије: Јефимијина „Похвала кнезу Лазару“, саркофаг у коме су почивале мошти Светог краља-мученика Стефана Дечанског и долама кнеза Лазара. Ту смо имали прилику да видимо и друге експонате као што су богослужбене одежде, рукописане богослужбене књиге, владарске повеље, иконе и богослужбене сасуде. Потом смо посетили Саборни храм и поклонили се светињама у њему као што су мошти Светог Јована Шангајског и на крају смо посетили, на Калемегдану, цркву Ружицу и капели Свете Петке где смо се поклонили пред њеним чудотворним извором и понели воду са њега као благослов у наше домове!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.